Не можеш то да објасниш "комплексима". Нису то никакви комплекси, већ завера веома моћних скупина људи. Комунистима и Ватикану су Срби већ дуго времена кост у грлу, и пошто виде да Срби тешко савијају колена пред њима, решили су да нас распарчају и униште. Доћи ће на овај форум ускоро и неки "Војвођанер" који ће нас учити правој историји, називаће нас различитим али братским народом, и објашњавати како имамо потпуно различит менталитет од њих.
Па наравно да не може разлог смањења броја оних који се изјашњавају као Срби бити сама чињеница да неко има "комплексе". Наравно да се на првом месту зна шта је комунизам и његове последице, то са комплексима је само фигуративно речено.
ДеСрбизација у Црној Гори је деценијама у пуном јеку.
"Njeguši su jedno od najsvetijih i za Crnogorce najznačajnijih mesta. Tu je nastala dinastija Petrović, na Njegušima je rođen i veliki Njegoš, "tamo se vazda rađalo, živjelo i umiralo u časti i poštenju". Bilo nekada, sada je drugačije. Godine, nova vremena i novi običaji, ili interesi, doneli su u Njeguše mržnju prema nečemu što je, reći će vam svaki Srbin iz Crne Gore, najcenjenije bilo u Njegušima; donelo je mržnju prema srpstvu i Srbima. Milo Kadija, čuli ste sigurno, isterao je iz svog restorana Kadmi, na Njegušima, Veselinku Rajković koja je tu svratila sa petoro dece da ručaju. Društvo im je pravila i jedna monahinja Srpske pravoslavne crkve. Čuvši da su Srbi, Milo ih je izbacio napolje.
Više od tog fašističkog ispada gade mi se reakcije koje, ovim povodom, dolaze iz Crne Gore, ali i iz Srbije. Mislim na ono: To je izolovan slučaj; Ma pusti budalu, takav je on oduvek; Crnogorci vole Srbe; Mi smo jedan narod; Srbi i Crnogorci su braća... Ništa od ovoga nije tačno, Milo Kadija nije budala, ovo nije izolovan slučaj, a Srbi i Crnogorci nisu braća. To je nekada, istina, bio jedan narod, ali kako se stvari odvijaju, kako vreme prolazi, Srbi će kroz, uzmimo, desetak godina, u Crnogorcima dobiti najveće mrzitelje. Mrtva trka sa Hrvatima.
Sklapanje očiju pred istinom vodi u još veći problem. Krajnje je vreme da se umesto gornjih "objašnjenja" otvoreno kaže da u Crnoj Gori brže od korova buja antisrpstvo. Crna Gora se, ako je neko zaboravio, 2006. godine, odvojila od Srbije, osamostalila, na talasu antisrpstva, priči o vekovnoj ugroženosti, na širenju straha da će Srbija progutati Crnu Goru, satrti je u crnu zemlju, napraviti od nje malu srpsku avliju.
Pre dvadesetak dana na Cetinju, prilikom jednog sportskog susreta, gostovanja košarkašica iz Beograda, domaća publika je horski urlikala: "Srbe na vrbe!". Niko nije reagovao. I tada se čulo: To je izolovan slučaj.
Nije izolovan slučaj; mržnja prema Srbiji i Srbima dohranjuje se u Crnoj Gori godinama, vrlo precizno i pedantno. To rade najviši državni funkcioneri, na čelu sa Rankom Krivokapićem, predsednikom Skupštine Crne gore, to je državna politika.
Početkom ove godine najpoznatiji (i najcenjeniji) crnogorski pisac Andrej Nikolaidis objavio je tekst u kojem, toga se sigurno sećate, žali što jedan slučaj zabeležen u Banjaluci nije okončan likvidacijom tadašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, premijera, Mirka Cvetkovića, ministra Dačića, predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Na reagovanja iz Srbije ustao je spomenuti Krivokapić, čiji je Nikolaidis službeni savetnik, i odbacio svaku mogućnost da se bar izvini nekome u Srbiji.
U državnom aparatu, diplomatiji, sudstvu, policiji... Crne Gore, nema Srba. Ako ste Srbin pre ćete u Crnoj Gori dobiti premiju igara na sreću nego mesto u državnom aparatu. Crnogorska država vodi nekoliko procesa protiv sveštenika Srpske pravoslavne crkve, sa ciljem da ih protera iz zemlje, jer, eto, nemaju dozvolu za boravak.
U slučaju Mila Kadije država nije reagovala. A trebalo je? Naravno, da zatvori restoran; pokrene proces protiv Mila zbog širenja rasne mržnje i netrpeljivosti, izloži ovu bitangu medijskom ruženju, rezolutno izađe sa stavom da to nije Crna Gora, da se Crna Gora stidi zbog Mila Kadije. To bi se, u normalnim okolnostima, očekivalo od Podgorice.
A Beograd? Kako je on reagovao? Nikako. Ni slova, ni jedne jedine službene reakcije. Nešto je prozborio Aleksandar Čotrić, iz nadležnog odbora Skupštine Srbije, ali zar je to nivo sa koga se država oglašava u ovakvim situacijama.
Držim da je ambasador Srbije u Crnoj Gori ovim povodom morao da ode u Vladu Crne Gore, uloži protestnu notu i traži objašnjenje. Taj se nije ni oglasio. Kao da ga nema. Čije on interese brani u Podgorici, ko ga tamo i zbog čega drži?
Rečeno je bezbroj puta, ali ponoviću:
drugi nas cene onoliko koliko mi sami sebe cenimo. I za kraj iznosim podatak koji vam, možda, nije poznat, a vrlo je inspirativan za razmišljanje: na popisu stanovništva održanom u Crnoj Gori, na samom početku 20. veka, 97 odsto stanovnika izjasnilo se kao Srbi.
Da vam pomognem; u međuvremenu ovim prostorima protutnjao je komunizam."